GSM: dogovor koji je telefonu otvorio granice

Babilonska kula analogne Evrope

Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, prva generacija mobilnih mreža (1G) pokazala je da potreba za bežičnim razgovorom postoji i da je tržište spremno da plati visoku cenu. Međutim, svaka evropska država štitila je sopstvenog nacionalnog proizvođača opreme. Britanski Racal i BT gradili su TACS; nemački Bundespost je podržavao Siemens i C-Netz; francuski PTT se oslanjao na Matru i Alcatel; dok su Šveđani i Finci prednjačili sa NMT-om kompanija Ericsson i Mobira.

Ovaj nedostatak koordinacije značio je tri katastrofalne posledice: uređaji su se proizvodili u malim serijama i bili basnoslovno skupi; frekvencijski spektar je bio haotično podeljen; a poslovni putnik koji je prešao granicu ostajao je bez ikakvog signala. Bilo je jasno da Evropa gubi korak sa Sjedinjenim Američkim Državama i Japanom ukoliko ne stvori jedinstveno bežično tržište.

Kopenhaški sporazum iz 1987.

Godine 1982. osnovana je radna grupa Groupe Spécial Mobile pod okriljem CEPT-a (Evropska konferencija poštanskih i telekomunikacionih administracija). Zadatak inženjera bio je da osmisle potpuno novi sistem koji bi iskoristio prednosti digitalnog prenosa signala.

Nakon pet godina intenzivnih debata — pre svega između zagovornika širokopojasnog prenosa (koje su gurali Francuzi i Nemci) i vremenskog multipleksiranja TDMA (za koje su se borili nordijski stručnjaci) — doneta je kompromisna odluka. Sedmog septembra 1987. u Kopenhagenu, telekom administracije trinaest zemalja potpisale su obavezujući Memorandum o razumevanju (MoU). Time su se obavezale da će do 1991. godine istovremeno lansirati komercijalne mreže na jedinstvenom frekvencijskom opsegu od 900 MHz.

Tri stuba koji su promenili svet

GSM nije bio samo unapređenje kvaliteta zvuka; bio je to arhitektonski trijumf zasnovan na tri revolucionarne ideje:

1. Digitalizacija i enkripcija: Analogni signali prve generacije mogli su se lako prisluškivati običnim radio-skenerom kupljenim u prodavnici elektronike. GSM je uveo digitalno uzorkovanje glasa, kompresiju i snažnu enkripciju (A5 algoritmi), garantujući privatnost razgovora.
2. SIM kartica (Subscriber Identity Module): Do pojave GSM-a, identitet pretplatnika bio je čvrsto upisan u sam telefon. Ako ste želeli novi aparat, morali ste ga nositi operateru na programiranje. GSM je genijalno razdvojio identitet korisnika od gvožđa telefona. Mali čip na plastičnoj kartici omogućio je da svoj broj i kontakte prenesete u bilo koji aparat za tri sekunde.
3. Roaming: Zahvaljujući centralizovanim registrima HLR (Home Location Register) i VLR (Visitor Location Register), mreža u Španiji je mogla u milisekundi da proveri sa mrežom u Švedskoj da li je korisnik legitiman i omogući mu prijem poziva na sopstveni broj hiljadama kilometara od kuće.

Eksplozija u globalni standard

Iako je prvobitno bio zamišljen kao regionalni panevropski projekat, GSM je zahvaljujući svojoj otvorenoj arhitekturi i masovnoj proizvodnji čipova ubrzo pregazio svet. Tržišta u razvoju — od Indije i Kine do Rusije, Bliskog istoka i Afrike — oberučke su prihvatila GSM jer je nudio jeftiniju infrastrukturu i ogroman izbor konkurentskih telefona.

Čak su i u SAD, gde je operaterski svet bio podeljen na rivalske CDMA i TDMA sisteme, giganti poput AT&T-a i T-Mobilea prešli na GSM tehnologiju. Do kraja 2000-ih, preko 85% celokupnog čovečanstva bilo je pokriveno GSM signalom, čineći ga najmasovnijom tehnološkom platformom koju je ljudska ruka ikada izgradila.