Prva kamera u telefonu: zašto postoji više odgovora

Zamka jednostavnog pitanja

U tehnološkom novinarstvu postoji stalna potreba za krunisanjem apsolutnog pionira: ko je bio prvi? Međutim, kada je u pitanju kamera u telefonu, ta titula zavisi od stroge definicije tri ključna elementa: fizičke integracije modula, namene kamere i načina na koji su podaci deljeni.

Pre nego što je minijaturni CMOS senzor mogao da se smesti u kućište mobilnog telefona, postojali su brojni eksterni dodaci — male kamerice koje su se priključivale na dno telefona preko konektora (poput onih za Siemens ili Sony Ericsson). Ali stvarna revolucija počela je onog trenutka kada je sočivo postalo neraskidiv deo samog uređaja.

Kandidat 1: Kyocera Visual Phone VP-210 (maj 1999)

Prvi uređaj na svetu koji je u jednom kućištu spojio bežični prenosni telefon i integrisanu digitalnu kameru bila je Kyocera VP-210, lansirana u Japanu u maju 1999. godine. Uređaj je imao prednju kameru od 110.000 piksela (otprilike 0,1 megapiksel) i kolor ekran sa tečnim kristalima dijagonale 2 inča.

Međutim, Kyocera nije bila zamišljena kao aparat za pravljenje porodičnih fotografija ili selfija, već kao videofon. Koristila je japansku PHS (Personal Handy-phone System) mrežu brzinom od 32 kbps kako bi slala i primala video u realnom vremenu brzinom od dva kadra u sekundi. Takođe, mogla je da sačuva do 20 nepokretnih JPEG slika i pošalje ih putem elektronske pošte. Zašto je mnogi zapadni izvori ne navode kao „prvi mobilni telefon sa kamerom”? Razlog je delom semantički: PHS je bio specifičan bežični standard kraćeg dometa, sličniji naprednom bežičnom fiksnom telefonu nego klasičnoj ćelijskoj mobilnoj mreži, a uređaj nikada nije napustio tržište Japana.

Kandidat 2: Samsung SCH-V200 (jun 2000)

Drugi veliki pretendent na krunu stigao je iz Južne Koreje u junu 2000. godine. Samsung SCH-V200 bio je preklopni CDMA telefon koji je u gornjem delu kućišta imao ugrađenu digitalnu kameru rezolucije 350.000 piksela (0,35 MP) i TFT ekran sa 65.000 boja.

Korisnik je mogao da snimi do 26 fotografija visoke rezolucije za to vreme. Ali tu se krila velika inženjerska mana: kamera i telefon su u suštini delili samo istu plastiku kućišta i bateriju! Softverski i elektronski, kamera nije bila povezana sa radio-modemom telefona. Korisnik nije mogao da pošalje snimljenu sliku preko mobilne mreže, niti je mogao da je postavi kao pozadinu. Jedini način da izvučete fotografije iz telefona bio je da uređaj povežete posebnim serijskim kablom sa računarom i pokrenete namenski softver. Bio je to, doslovno, digitalni fotoaparat zalepljen za mobilni telefon.

Kandidat 3: Sharp J-SH04 i rođenje servisa Sha-Mail (novembar 2000)

Zbog toga većina istoričara telekomunikacija pravi prelomni trenutak u novembru 2000. godine, kada je japanski operater J-Phone (kasnije Vodafone Japan, pa SoftBank) u saradnji sa kompanijom Sharp lansirao model J-SH04.

Sharp J-SH04 je imao skromniju kameru od Samsunga — linearni CMOS senzor od 110.000 piksela postavljen na zadnjoj strani kućišta, pored koga se nalazilo malo konveksno ogledalce za kadriranje autoportreta. Ali Sharp i J-Phone su uradili ono što niko pre njih nije: stvorili su zatvoreni, funkcionalni krug. Uveli su servis Sha-Mail (od japanske reči „shashin” što znači fotografija). Korisnik je mogao da pritisne taster, snimi sliku, unese broj telefona ili e-mail adresu prijatelja i pošalje fotografiju direktno kroz mobilnu mrežu.

Uspeh je bio munjevit. U roku od mesec dana, kultura razmene vizuelnih poruka među mladima u Tokiju eksplodirala je. Fotografija je prestala da bude arhivska uspomena koja se razvija u fotografskoj radnji ili čuva na hard disku — postala je svakodnevni razgovor, emocija i instant poruka.