GPRS i EDGE: čekanje na stranicu postaje malo kraće

Arhitektura čekanja: GPRS kao temelj

GPRS je bio tehnološki skok koji je omogućio da telefon prestane da bude samo uređaj za razgovor. Za razliku od starog GSM prenosa, gde ste plaćali svaki trenutak dok je veza aktivna, GPRS je uveo 'uvek uključen' princip. Ipak, teorijske brzine od 115 kbps su u praksi bile misaona imenica. Zbog deljenja kanala sa glasovnim saobraćajem, korisnik je retko dobijao više od 30-40 kbps, što je bilo dovoljno za WAP stranice i tekstualne emailove, ali nedovoljno za bilo šta ozbiljnije.

EDGE: „Skoro 3G“

Kada su operatori shvatili da nemaju novca za brzu implementaciju 3G mreža, EDGE je stigao kao spasonosno rešenje. Implementacijom 8PSK modulacije, EDGE je uspeo da poveća protok podataka unutar istog 200 kHz kanala koji je koristio GSM. U teoriji, brzine su išle do 384 kbps, ali u realnim uslovima, korisnik je bio srećan ako je dostigao stabilnih 150 kbps. EDGE je bio most koji je omogućio prve mobilne verzije sajtova i znatno brže preuzimanje manjih datoteka.

Surova matematika: Naplata i ograničenja

Prelazak na paketni prenos doneo je i novu vrstu anksioznosti – naplatu po megabajtu. Korisnici su po prvi put morali da paze koliko podataka troše. Ograničenja nisu bila samo u brzini; latencija (ping) je bila ogromna, često preko 500ms, što je onemogućavalo bilo kakvu interaktivnu komunikaciju u realnom vremenu. Mreže su bile prebukirane, a prioritet je uvek imao glasovni saobraćaj, što je značilo da bi vam internet 'pukao' čim bi neko pokušao da vas pozove.

Iskustvo iz prve ruke: G ili E?

Ikona 'G' ili 'E' na vrhu ekrana bila je digitalni barometar raspoloženja. Dok je 'G' značio sporo gmizanje kroz tekst, 'E' je donosio kakvu-takvu fluidnost. Iako su ove tehnologije danas muzejski eksponati, one su nas naučile važnosti efikasnosti protokola. Bez njih, mobilni internet ne bi postao masovni fenomen kakav poznajemo danas.