Nokia: kako je jedan brend postao sinonim za mobilni telefon

Od rečne pulpe do nordijskog signala

Priča o Nokiji počinje daleko od silicijumskih čipova i antena. Godine 1865. inženjer Fredrik Idestam podigao je vodenicu za preradu drveta u jugozapadnoj Finskoj. Nekoliko decenija kasnije, posao sa papirom spojio se sa finskom fabrikom gume (Suomen Gummitehdas) i fabrikom kablova (Suomen Kaapelitehdas). Decenijama su Finci prepoznavali ime Nokia na zimskim gumama, gumenim čizmama i industrijskim kablovima za telegrafsku i elektro-mrežu.

Odluka da se uđe u radio-komunikacije sazrevala je postepeno tokom šezdesetih godina prošlog veka kroz odeljenje za elektroniku fabrike kablova. Ključni trenutak bio je razvoj nordijske analogne mobilne mreže NMT (Nordic Mobile Telephony) početkom osamdesetih. U partnerstvu sa finskim proizvođačem televizora Salora, nastala je kompanija Mobira, koja je 1982. godine predstavila automobilski telefon Mobira Senator, a 1987. i legendarnu Mobiru Cityman — jedan od prvih ručnih prenosnih telefona koji je ušao u istoriju kada je sovjetski lider Mihail Gorbačov njime obavio poziv iz Helsinkija ka Moskvi.

Kari Kairamo i strateški zaokret ka jednoj industriji

Krajem osamdesetih, konglomerat Nokia se suočio sa teškom finansijskom krizom. Tadašnji generalni direktor Kari Kairamo video je budućnost u elektronici i evropskom tržištu, ali je pretrpeo ogroman pritisak u poslovanju sa televizorima. Kada je 1992. godine kormilo kompanije preuzeo Jorma Olila (Jorma Ollila), doneta je jedna od najradikalnijih odluka u modernom biznisu: Nokia je rasprodala poslove sa gumom, papirom i televizorima kako bi sve svoje resurse, inženjere i kapital usmerila na samo jednu kartu — digitalnu telekomunikacionu mrežu GSM i proizvodnju mobilnih aparata.

Ova opklada se isplatila brže nego što je iko u industriji predviđao. Lansiranjem modela Nokia 1011 u novembru 1992. godine, finski proizvođač je uhvatio talas digitalizacije. Dok su američki konkurenti poput Motorole još uvek balansirali između analognih sistema i fragmentisanih standarda, Nokia je izgradila globalnu fabričku mašineriju sposobnu da izbaci stotine miliona pouzdanih uređaja sa prepoznatljivim korisničkim interfejsom.

Dizajn koji je pripitomio tehnologiju

Jedna od najvećih vrlina Nokije tokom zlatnog doba bio je pristup dizajnu. Pod vođstvom Franka Nuova (Frank Nuovo), telefon je prestao da bude utilitarna crna kutija sa tasterima. Nokia je razumela da je telefon lični predmet, modni detalj i produžetak ličnosti korisnika. Uvođenje izmenjivih Xpress-on maski na modelu Nokia 5110 (1998) i Nokiji 3210 (1999) stvorilo je novu industriju prateće opreme i omiljeni tinejdžerski ritual.

Paralelno sa dizajnom, Nokia je standardizovala softverski meni. Sistem Series 30 i Series 40, sa jednostavnim navigacionim tasterom, ikonicama koje su svi razumeli i igrom Snake (Zmijica), omogućio je da dete od sedam godina i baka od sedamdeset mogu da pošalju SMS poruku bez čitanja uputstva. Nokia Tune, jednostavna melodija preuzeta iz kompozicije Fransiska Tarege (Gran Vals), postala je najprepoznatljiviji akustički zvučni signal na planeti, reprodukovan preko milijardu puta svakog dana.

Arhitektura uspeha: komunikatori i N-serija

Dok je vladala masovnim tržištem jeftinim i robusnim telefonima, Nokia je istovremeno definisala vrhunski segment. Model 9000 Communicator iz 1996. godine spojio je telefon i prenosni računar sa punom tastaturom, faksom i pregledačem interneta. Nekoliko godina kasnije, lansiranjem platforme Symbian (kroz Series 60 interfejs na modelu 7650 iz 2002. godine), Nokia je stvorila temelj modernog pametnog telefona pre nego što je termin uopšte postao uobičajen.

Kulminacija ovog inženjerskog samopouzdanja bila je N-serija. Modeli poput N95 (2007) nudili su dvosmerni klizni mehanizam, GPS navigaciju, kameru od 5 megapiksela sa Carl Zeiss optikom, Wi-Fi i reprodukciju videa. Na papiru, Nokia je imala sve: hardversku dominaciju, sopstvene fabrike, globalne ugovore sa operaterima i inženjersku reputaciju bez premca.

Promena paradigme: kada je softver pojeo hardver

Pad Nokije nije počeo zato što su njeni telefoni bili loši, već zato što se promenila definicija onoga što telefon jeste. Predstavljanjem Apple iPhonea u januaru 2007. godine i pojavom Google Androida 2008, težište industrije se preko noći premestilo sa radio-hardvera i kvaliteta prijema na operativni sistem, kapacitivni dodir i ekosistem aplikacija.

Nokia je imala Symbian, ali je ta platforma bila arhitektonski zastarela, opterećena decenijskim naslagama koda i izuzetno komplikovana za nezavisne programere. Dok je razvojni tim u Finskoj gradio naprednu Linux platformu MeeGo (koja je na modelu Nokia N9 2011. godine demonstrirala briljantan interfejs zasnovan na gestovima), kompanija je gubila dragoceno vreme u unutrašnjim birokratizovanim borbama frakcija.

Dolazak Stivena Elopa (Stephen Elop) na čelo kompanije krajem 2010. i njegovo čuveno pismo o „zapaljenoj platformi” doveli su do napuštanja Symbiana i MeeGo-a u korist Microsoftovog Windows Phone sistema. Iako je Lumia serija donela neke od najlepših polikarbonatnih kućišta i revolucionarnu kameru PureView (Lumia 920, Lumia 1020), jaz u broju popularnih aplikacija nikada nije premošćen. Microsoft je 2014. kupio Nokijino odeljenje za mobilne telefone, da bi ga ubrzo ugasio uz višemilijarderske gubitke.