Nokia 7110: internet iza kliznog poklopca

Pozornica iz 1999: rođenje medijskog telefona

Krajem dvadesetog veka mobilni telefon je već uveliko osvojio poslovni svet i počeo masovno da ulazi u domove običnih građana. Međutim, sve do 1999. godine telefon je bio primarno uređaj za prenos glasa i kratkih tekstualnih poruka. Internet je bio nešto što je pripadalo glomaznim sivim kućištima računara, zujanju dial-up modema i fiksnoj telefonskoj liniji.

Nokia je modelom 7110 želela da sruši taj zid. Pod internom radnom oznakom NSE-5, tim inženjera i dizajnera stvorio je uređaj koji je unutar kompanije nazivan „medijskim telefonom”. Cilj je bio jasan: stvoriti hardversku i softversku platformu koja će omogućiti prenos informacija u pokretu — čitanje vesti, proveru vremenske prognoze, berzanskih izveštaja i prijem elektronske pošte direktno na ekranu u ruci.

Kameleonsko kućište i mehanizam koji osvaja na dodir

Prvi kontakt sa Nokijom 7110 ostavljao je utisak ozbiljnog luksuza. Kućište je bilo premazano posebnom dvotonskom bojom koja je pod različitim uglovima svetlosti prelazila iz tamnozelene u bakarnu i ljubičastu nijansu — finiš koji je u narodu odmah prozvan „kameleonom”. Spoljna antena je bila kratka i diskretna, ali je prava zvezda bio klizni mehanizam.

Za razliku od starije Nokije 8110, gde se poklopac povlačio rukom, model 7110 je na poleđini imao malo hromirano dugme. Kada bi korisnik pritisnuo to dugme, minijaturna opruga u šini bi glatko i autoritativno izbacila poklopac nadole, otkrivajući numeričku tastaturu i automatski uspostavljajući vezu sa pozivaocem. Za prekid poziva bilo je dovoljno samo jednim prstom gurnuti poklopac nazad. Bio je to fizički, taktilni ritual koji je nosio neverovatnu dozu samopouzdanja.

Navi Roller: kako se kretalo kroz prve stranice

Kako bi korisniku omogućila kretanje kroz dugačke tekstualne stranice, Nokia je eliminisala tradicionalne tastere sa strelicama nagore i nadole. Umesto njih, tačno ispod ekrana postavljen je Navi Roller — gumirani točkić sa finim zupcima koji se mogao neograničeno vrteti palcem, a pritisak na njega služio je kao komanda „Enter” ili potvrda izbora.

Ovaj točkić je bio inženjersko remek-delo ergonomije. Listanje telefonskog imenika od 1.000 kontakata (što je tada bio ogroman kapacitet memorije), čitanje dugačkog SMS-a ili navigacija kroz menije postali su višestruko brži nego na bilo kom konkurentskom aparatu. Ipak, točkić je imao i svoju manu: posle nekoliko meseci intenzivnog korišćenja, prašina i sitne nečistoće znale su da zaprljaju opto-mehaničke senzore, pa bi točkić počeo da preskače korake, što je bio jedan od najčešćih razloga posete servisima.

WAP iskustvo: jaz između mašte i realnosti

Najveća marketinška zvezda ovog telefona bio je WAP (Wireless Application Protocol). Operateri i mediji su najavljivali dolazak svetske računarske mreže u džep korisnika. Međutim, stvarnost korišćenja WAP-a 1999. i 2000. godine bila je znatno treznija.

Prvo, veza se uspostavljala preko klasičnog CSD (Circuit Switched Data) prenosa. To je značilo da je telefon morao doslovno da „pozove” poseban broj modemskog ulaza operatera, što se naplaćivalo po minutu trajanja poziva, a ne po prenetim kilobajtima. Brzina veze iznosila je skromnih 9,6 kbps (kasnije 14,4 kbps). Učitavanje jedne minimalističke tekstualne WML stranice bez ijedne slike trajalo je često između 30 i 60 sekundi.

Drugo, sadržaj je bio izuzetno ograničen. Bilo je dostupno nekoliko servisa vesti, red vožnje vozova ili jednostavni kurs valuta. Korisnici su brzo shvatili da WAP nije „pravi internet”, već spori teletekst na malom zelenom ekranu, zbog čega je u žargonu dobio ciničan nadimak: „Wait And Pay” (Čekaj i plaćaj).