Ko je prvi doneo boje na ekran telefona?

Definicija boja: Više od pozadinskog osvetljenja

Pre nego što zaronimo u kandidate za prvenstvo, moramo jasno definisati šta podrazumevamo pod 'bojom na ekranu telefona'. Nije reč o pozadinskom osvetljenju koje je moglo biti plavo, zeleno ili žuto, već o sposobnosti samog ekrana da prikaže različite boje u tekstu, ikonama ili grafici. Postoje tri ključne faze u evoluciji: prikaz nekoliko diskretnih boja za korisnički interfejs, prikaz grafike u ograničenom broju boja (npr. 256), i na kraju, pun kolor prikaz sa hiljadama ili milionima boja.

Prvi korak bio je najteži – preći sa jednobojnog prikaza na bilo kakav višebojni. To je zahtevalo nove tipove ekrana, kontrolere i softver koji bi to podržao. Inženjeri su se suočavali sa izazovima kao što su potrošnja energije, cena proizvodnje i ograničenja tadašnje tehnologije prikaza.

Evropski pionir: Siemens S10 (1997)

Ako se fokusiramo na sam početak, na sposobnost ekrana da prikaže više od jedne boje (plus pozadinu) za elemente korisničkog interfejsa, onda je nesumnjivi pionir Siemens S10. Predstavljen u martu 1997. godine, a komercijalno dostupan na evropskom tržištu već u drugom kvartalu iste godine, S10 je bio revolucionaran. Njegov ekran je bio monohromatski po današnjim standardima, ali je imao jedinstvenu sposobnost da prikaže tekst i male grafičke elemente u četiri boje: crvenoj, zelenoj, plavoj i beloj (na tamnoj pozadini). Crvena je, na primer, korišćena za upozorenja o propuštenim pozivima, zelena za primljene pozive, a plava za opšte informacije.

Ovo nije bio ekran sposoban za prikaz fotografija ili složene grafike; bio je to unapređeni monohromatski displej sa mogućnošću segmentnog prikaza u različitim bojama. Ali, bio je to prvi put da je korisnik video više od jedne boje na ekranu svog telefona, i to je označilo prekretnicu. Siemens S10 je bio jasan signal da je budućnost mobilnih telefona u boji.

Japanska revolucija: Grafika i 'pun' kolor

Dok je Siemens S10 uveo prve boje u Evropu, prava revolucija u grafičkim ekranima u boji desila se na drugom kraju sveta, u Japanu. Japansko tržište je uvek bilo specifično, sa bržim usvajanjem novih tehnologija i visokim zahtevima korisnika, često vođeno naprednim mobilnim internet servisima poput i-mode-a (NTT DoCoMo) i J-Sky-a (J-Phone).

NTT DoCoMo i serija 502i (2000)

Godina 2000. je bila ključna. U februaru te godine, NTT DoCoMo je predstavio seriju i-mode telefona 502i, koja je uključivala modele poput Mitsubishi D502i, Fujitsu F502i i NEC N502i. Ovi telefoni su bili prvi masovno dostupni uređaji sa grafičkim ekranima u boji, sposobnim da prikažu 256 boja. Mitsubishi D502i, koji je bio jedan od prvih lansiranih, imao je STN ekran rezolucije 120x160 piksela. Ovi telefoni su omogućili prikaz slika, logotipa, animiranih GIF-ova i bogatijeg korisničkog interfejsa, što je bila ogromna razlika u odnosu na Siemens S10.

Ovo je bio pravi početak ere mobilnog interneta u boji i aplikacija koje su koristile vizuelne elemente. I-mode je eksplodirao, a korisnici su uživali u sadržaju koji je do tada bio nezamisliv na mobilnim telefonima.

J-Phone i Sharp J-SH04 (2000)

U novembru 2000. godine, japanski operater J-Phone (kasnije Vodafone Japan, pa SoftBank) i Sharp su predstavili J-SH04. Ovaj telefon je ušao u istoriju kao prvi komercijalno dostupan telefon sa integrisanom kamerom. Ali, ono što je takođe ključno, bio je opremljen TFT ekranom u boji sa 256 boja, rezolucije 65x80 piksela. Iako je rezolucija bila niža od D502i, činjenica da je kombinovao kameru sa ekranom u boji bila je prelomna. Korisnici su po prvi put mogli da snime fotografiju i odmah je vide u boji na ekranu telefona, a zatim je pošalju drugim korisnicima.

Ovi japanski telefoni su postavili standard za ono što će se kasnije smatrati 'kolor ekranom' – sposobnost prikazivanja složene grafike i fotografija u paleti od 256 boja. Iako 256 boja danas deluje skromno, tada je to bio 'pun kolor' za mobilne uređaje, jer su tadašnji procesori i memorija bili ograničeni.

Evolucija palete: Od 256 do miliona boja

Nakon 256 boja, tehnologija se brzo razvijala. Već 2001. godine, pojavili su se telefoni sa 4.096 boja (npr. Nokia 9210 Communicator, iako je bio više PDA nego telefon), a ubrzo zatim i sa 65.536 boja (tzv. High Color). Ericsson T68, lansiran krajem 2001. godine, bio je jedan od prvih telefona na globalnom tržištu (van Japana) koji je ponudio ekran u 256 boja, donoseći japansku revoluciju na Zapad sa zakašnjenjem. Do sredine 2000-ih, ekrani sa 262.144 boje postali su standard, a potom i 16 miliona boja (True Color), što je omogućilo fotorealističan prikaz.

Tehnološke razlike: STN vs. TFT

Važno je razumeti i tehnološke razlike. Rani kolor ekrani, poput onih u Siemensu S10 i prvim japanskim modelima (poput D502i), često su koristili STN (Super-Twisted Nematic) tehnologiju. STN ekrani su bili jeftiniji za proizvodnju i trošili su manje energije od aktivnih matrica, ali su imali sporiji odziv, lošiji kontrast i uže uglove gledanja. TFT (Thin-Film Transistor) ekrani, koji su se pojavili kasnije i u J-SH04, nudili su daleko bolji kvalitet slike, brži odziv i šire uglove gledanja, ali su bili skuplji i zahtevali više energije. Prelazak na TFT ekrane bio je ključan za dalji razvoj mobilnih telefona kao multimedijalnih uređaja.