Wi-Fi u telefonu: potraga za prvom vezom

Era eksternih modula

Pre integracije, Wi-Fi je bio privilegija PDA uređaja. Korisnici su koristili CompactFlash (CF) Wi-Fi kartice koje su virile iz gornjeg dela uređaja poput minijaturnih jedara. Modeli poput HP iPAQ serije bili su predvodnici, ali su ti uređaji bili više računari nego telefoni. Kada su se pojavili prvi telefoni sa proširivim slotovima, poput Nokia 9500 Communicator, Wi-Fi je bio opcija koja se dodavala naknadno, što je dramatično trošilo energiju i narušavalo ergonomiju.

Prvi integrisani pioniri

Svet se promenio 2004. godine izlaskom modela kao što su Nokia 9500 Communicator i Samsung SGH-i700. Iako je Nokia 9500 bila prvenstveno poslovni alat sa tastaturom, integracija Wi-Fi modula direktno na matičnu ploču predstavljala je inženjerski trijumf. Više nije bilo potrebno kupovati dodatne kartice; uređaj je postao spreman za lokalne mreže odmah po vađenju iz kutije.

Sukob tehnologija

Mobilni operateri su u početku gledali na Wi-Fi sa velikim podozrenjem. Strah od gubitka prihoda kroz prenos podataka preko mobilne mreže doveo je do toga da su mnogi telefoni u SAD-u imali Wi-Fi hardverski onemogućen ili softverski sakriven. Evropsko tržište je bilo otvorenije, pa su modeli poput Nokia E61 postali standard za poslovne korisnike koji su želeli da zaobiđu skupi GPRS roming.

Standardizacija i masovno usvajanje

Tek sa pojavom pametnih telefona druge polovine prve decenije 21. veka, Wi-Fi postaje standard. Apple iPhone (2007) nije bio prvi telefon sa Wi-Fi vezom, ali je bio prvi koji je učinio proces povezivanja intuitivnim. Do tada, konfigurisanje bežične mreže zahtevalo je poznavanje mrežnih parametara, IP adresa i sigurnosnih ključeva, što je tehnologiju držalo u sferi IT entuzijasta.